Komentar

• Izvor: http://www.facebook.com/home.php?sk=group_195328270482158&ap=1#!/home.php?sk=group_178625718842465&ap=1

Nekada davno pre 10 velikih godina imali smo iluzije da smo konačno stekli okvire normalog društva. Revolucija, makar i kozmetička, dala nam je pogrešne predpostavke. Zaista je prvih godinu dana izladalo da se stvari odvijaju u pravom pravcu ali metak 12. marta raspršio je snove u kojima smo po prvi put uživali. Priznajem da sam i sam imao pogrešne predpostavke.

U svitanje 6. oktobra osećao sam se potuno prazno. Izgubio sam neprijatelja koji je hranio moju svest i nekoga zbog koga sam gradio svoju ličnost. Svi smo tada podbacili. Sada je jasno da je tada još više trebalo pritisnuti novoizabranu vlast.

Sada je jasno ali i kasno. Teret promena pao je na pleća jednog čoveka. Pa makar on bio i supermen nije mogao sam dobiti tu bitku. Svi smo ga tada izdali. Borba za legalizam i pomirenje je izgledala kao isprazna pretnja recidiva prošlog vremena. Sada je jasno da smo pogrešili.

Sećam se jednog klipa kada je jedini premijer u novijoj istoriji Srbije poseti zlatiborski okrug. Jedna starija gospođa ga zaustavi i reče mu „Ništa to ne valja, nije valjalo ni kod kralja, nije valjalo ni kod Tita, nije valjalo ni kod Miloševića a ne valja ni sada“, premijer se nasmejao i rekao jednu stvar koja mi se urezala u sećanje „Bako a da nije možda problem u Vama?“.

Taj pragmatizam koji je slao nedvosmislene poruke da ako želimo bolje moramo i sami da se menjamo na bolje bio je jedini način da se promeni svest ovog društva. Ne vezano za godine, pol, religiju ljudima se morala reći istina u lice jer samo tako ona dolazi do njih.

Društvena svest je zbir moralnih normi svakoga od nas. Ja sam to znao ali nisam pokazivao spremnost da utičem na ljude oko mene. Čekao sam da to urade drugi ali sem njega jednoga niko to nije želeo da radi. Prošlo je 10 turobnih godina gde se politička elita pomirila između sebe a ne sa narodom.

Danas u vladajućoj stranci nema ljudi koji su se drznuli ubijenom premijeru da nazovu i dobar dan. To je njihov odgovor na stanje u društvu.

Gospodo, prosvetni radnici i gospodo koji to niste ta god mislili o trenutnoj vlasti oni su pronašli eliksir mladosti i dugovečnosti na vlasti. Možda su nesposobni da rešavaju društvene probleme, da i ono što je realno pretvore u nemoguće, da pokradu sve što se pokrasti može ali su najveći majstori u tome kako da jedne otužne i opljačkane građane okrenu protiv istih takvih a da oni ostanu nevini i čisti.

Miliošević je tu tajnu bezušpeno pokušavao da otkrije celu deceniju ali poučeni njegovim iskustvima i potpomognuti njegovim kadrovima oni su to USPELI!

Jedni koji žive sa 20 hiljada kivni su na one koji imaju 30-35 hiljada, jer se oni bune. Sistem je maltene onemogućio ljude u privatnom sektoru da se jave i podignu glas protiv torture koja im se dešava. Ti ljudi svoju muku ali po obrascu rijaliti šuo-a pretaču svoju stvarnost u živote drugih ljudi.

Neko ko ima 20 hiljada veruje da bi bolje živeo sa 30 a ne shvata da bi mu za život dostojan čoveka bilo potrebno bar duplo pri tom ako u standardnoj porodici sa dva deteta rade oba supružnika. Kada bi na moju mast stavio i njihovu papriku gde bi mi bio kraj. Jabuka nije potrebna.

Da bi to uspeli morali su da nas nauče da živimo živote drugih. Vojaerizam je postao nacinalna osobina. Kao u Orvelovoj 1984. sada imamo samo jedno ministarsvo, ministarsvo istine. Ono nas uči ne kako da živimo već kako da zaboravimo.

Nama, koji ne pristajemo na tu vrstu dogovora ostaje skrivenost uma gde ćemo da se sastajemo i šapućemo. Nemoj da nas onaj pravi veliki brat čuje. E pa ne želim više da ćutim! Neka me čuju pa zbog toga i govorim! Neka znaju da nismo svi pristali na trule kompromise koje su napravili između sebe.

Govoriti glasno danas nije privilegija već obaveza! Gospodo, ako ovu šansu ne iskoristimo drugu nećemo imati, bar ne u bliskoj budućnosti. Govorite, agitujte u komšiluku kod prijatelja u bioskopima, pozoristima, svuda gde imate priliku. Ovi skakavci su opasniji od bibliskih i ne jedu useve već našu budućnost.

Život je samo jedan i ne dozvolite da vam ga ukradu. Sada svi ko jedan dok Srbija ne postane zemlja kojom ćemo se dičiti, od koje nećemo bežati, jer nama treba domovina a ne šuma za šaputanje.